Żółta tapeta

Ако угледан лекар, који је уз то и ваш рођени муж, уверава пријатеље и родбину да вам заправо није ништа осим пролазне нервне потиштености — благе склоности хистерији — шта човек да ради?

If a physician of high standing, and one’s own husband, assures friends and relatives that there is really nothing the matter with one but temporary nervous depression—a slight hysterical tendency—what is one to do?

И мој брат је лекар, такође угледан, и каже исто.

My brother is also a physician, and also of high standing, and he says the same thing.

Зато узимам фосфате или фосфите — шта ли је већ — и тонике, и путујем, и боравим на ваздуху, и вежбам, и строго ми је забрањено да „радим“ док не оздравим.

So I take phosphates or phosphites—whichever it is, and tonics, and journeys, and air, and exercise, and am absolutely forbidden to “work” until I am well again.

Ја се, лично, не слажем с њиховим схватањима.

Personally, I disagree with their ideas.

Ја лично верујем да би ми пријатан рад, уз мало узбуђења и промене, пријао.

Personally, I believe that congenial work, with excitement and change, would do me good.

Али шта човек да ради?

But what is one to do?

Неко време сам ипак писала упркос њима; али то ме веома исцрпљује — што морам да будем толико лукава, иначе наилазим на жесток отпор.

I did write for a while in spite of them; but it does exhaust me a good deal—having to be so sly about it, or else meet with heavy opposition.

Понекад замишљам да бих у свом стању, кад бих имала мање отпора, а више друштва и подстицаја — али Џон каже да је најгоре што могу да урадим то да размишљам о свом стању, и признајем да се од тога увек осећам лоше.

I sometimes fancy that in my condition if I had less opposition and more society and stimulus—but John says the very worst thing I can do is to think about my condition, and I confess it always makes me feel bad.

Зато ћу то оставити на миру и причати о кући.

So I will let it alone and talk about the house.

Најлепше место! Сасвим је осамљено, подалеко од пута, добре три миље од села. Подсећа ме на енглеска имања о којима читате у књигама, јер ту има живих ограда и зидова и капија које се закључавају, и мноштво засебних кућица за баштоване и осталу послугу.

The most beautiful place! It is quite alone, standing well back from the road, quite three miles from the village. It makes me think of English places that you read about, for there are hedges and walls and gates that lock, and lots of separate little houses for the gardeners and people.

Каква дивна башта! Никад нисам видела такву башту — пространу и сеновиту, пуну стаза оивичених шимширом, са дугим сеницама обраслим лозом и клупама испод њих.

There is a delicious garden! I never saw such a garden—large and shady, full of box-bordered paths, and lined with long grape-covered arbors with seats under them.

Било је и стакленика, али су сад сви поломљени.

There were greenhouses, too, but they are all broken now.

Било је, чини ми се, неких правних заврзлама, нешто око наследника и сунаследника; у сваком случају, имање годинама стоји празно.

There was some legal trouble, I believe, something about the heirs and co-heirs; anyhow, the place has been empty for years.

Бојим се да то квари моју причу о духовима; али баш ме брига — има нечег чудног у тој кући — осећам то.

That spoils my ghostliness, I am afraid; but I don’t care—there is something strange about the house—I can feel it.

Чак сам то и рекла Џону једне месечином обасјане вечери, али он је рекао да је то што осећам промаја, и затворио прозор.

I even said so to John one moonlight evening, but he said what I felt was a draught, and shut the window.

Понекад се без разлога наљутим на Џона. Сигурна сам да раније никад нисам била тако осетљива. Мислим да је то због овог нервног стања.

I get unreasonably angry with John sometimes. I’m sure I never used to be so sensitive. I think it is due to this nervous condition.

Али Џон каже да ћу, ако се тако осећам, занемарити потребну самоконтролу; зато се трудим да се обуздавам — бар пред њим — и то ме јако замара.

But John says if I feel so I shall neglect proper self-control; so I take pains to control myself,—before him, at least,—and that makes me very tired.

Наша соба ми се нимало не допада. Хтела сам ону у приземљу, која излази на трем и има прозор сав обрастао ружама, и тако лепе старомодне завесе од цица! али Џон није хтео ни да чује.

I don’t like our room a bit. I wanted one downstairs that opened on the piazza and had roses all over the window, and such pretty old-fashioned chintz hangings! but John would not hear of it.

Рекао је да има само један прозор и да нема места за два кревета, а ни оближње собе за њега ако би узео другу.

He said there was only one window and not room for two beds, and no near room for him if he took another.

Веома је брижан и пун љубави, и једва ми допушта да се померим без посебног упутства.

He is very careful and loving, and hardly lets me stir without special direction.

За сваки сат у дану имам прописан распоред; он преузима сваку бригу са мене, па се осећам подло незахвално што то више не ценим.

I have a schedule prescription for each hour in the day; he takes all care from me, and so I feel basely ungrateful not to value it more.